Кратак осврт на лубеницу

Размишљао сам да овде и не формирам свој блог, већ када сам у могућности, оставим по који коментар, који може бити и прича. Сећам се, прошле године сам читао о особи која је код „виповаца“ на б-92 онемогућена да постане вип у облику коментара остављала кратке приче које су биле тако добре да су власници блога тражили од администратора да му дају домен.

Искористио бих прилику да СПЕС пожелим срећан пут и леп провод у здрављу и добром расположењу, а осталим гостима пријатан ручак.

Унапред се завхаљујем старим блог познаницима на гостопримству.

Кратак осврт на лубеницу

Тренутно врло актуелну, пошто је данас трећи август, лубеницу, или бостан у множини, људи или обожавају, или не једу. Ја једем; некада обожавао, данас не морам али када има слатка и расхлађена, не одбијам.

Моја сећања, почињу од слика и маминих препричавања како ме је свлачила голог док је густирам јер то сам радио као прасац па је цурело низ браду и капало на доле. Онда ме опере под чесмом и увије у пешкир.

Затим, већ сам то раније спомињао, на кванташу много лубеница ушушканих у сламу, дремају на шпедитерима заједно са продавцима.

У то време најлепше су биле посебне ароме као и боје, жуте.

Већ тада сам почео да се преједам лубеницом јер нисам могао да се зауставим па због тога старије сестре су избегавале да ме воде у биоскоп јер сам досађивао са честим тражењем да ме воде да пишким.

Онда у моду дођоше оне дугачке што су сечене на колутове а колутови на половине.

А у Чумићу по баштама нису рађале бог зна шта, али лепо је било видети их на врежи у низу једну поред друге, полегле по растреситој земљи, као да ми се осмехују и кажу: убери ме, кући понеси.

И носили смо их у смирај дана, заједно са младим кукурузом и првим гроздовима јулског бисера.

Баш уз то ме везује сећање да сам тада почео сам да кокам кукуруз кокичар у старом тигању.

Нана ми склони све рингле на Смедеревцу и на отвореној ватри љуљам тигањ, а унутра праште кокице и ударају у поклопац.

Летња кујна испуњена тим миомирисом зове децу из комшилука да уз „човече не љути се“ густирамо вруће кокице.

Одмах после кокица, научио сам да пржим палачинке.

А на осталом жару у шпорету пекао сам кукуруз.

Да, тако је било, почетком јула патио сам за чоколадом, а почетком августа откривао чари природних слаткиша.

Нерадо, крајем августа, враћао сам се у град.