BELA PAPIRNA KESICA PUNA PRALINA

Behu, seoske prodavnice, obično u centru sela, uz zadrugu, malo odmaknute od crkve, tak’o vreme bilo, ispred nji’ sedi neko uvek sa vlašom piva i razgovara se i sa stalnim društvom a i sa prolaznicima. Neko svratio na pivo pre njive, neko posle njive a poneko od ujutru dangubi, lenčuga, pijandura, obično neoženjen ili nesrećno oženjen pa od kuće bega a za kafanu nije nego ispred prodavnice bekrija.

Deda me vodio u prodavnicu, kad god je bilo potrebe za tim, preko jaruge Vrbovačke, kroz šljivike, livade, uz vrzine, preko potoka, prelaza i kapidža.Obično pre podne ispod vedrog neba, da nas ne u’vati kiša u povratku. Imalo bogami da se ide dobri’ sat vremena. Jedanput nam zmija šarka preseče put pa se iskezi na nas a Deda  se ispreči ispred mene, levom rukom me i zaklonio a desnom spretno lupi zmiju nekim prutom, odkud mu se stvori u ruci, ni sad ne znam, možda ga je sve vreme i nosio sa sobom a da ja nisam obratio pažnju. Iskusna starina, zna gde zmija mož’ d’ izgmiže i zašišti.

U prodavnici, meni u sećanju ostalo, rafovi sa običnom robom, šibice, cigarete, sveće, petrolej, bronza za čunkove, fida za supu, čokanji sa vinjakom, napolitanke, čokolada za kuvanje, ratluk, šećer u kocki, zejtin, obična-grafitna olivka, sveske u kocke i sveske u linije, narandžastog ili zelenog poveza, „Mladost-Ćuprija“, skicen-blok, perorezi, Negro bombone, gajbe sa vlašama od piva, kisele vode i vina.

-Kupovno vino, govorio Deda, to ti pet para ne vredi al’ ko nema svoje, šta će.

 Hleb i mleko u to vreme u seoskim radnjama nisu držali.

 

Bilo je kad-kad da se kupi, pralina na meru, čokoladne bonbone smo ih zvali. Obožavao sam ih.

Kada stignemo u prodavnicu, Deda se ispozdravlja sa poznatima, sa spiska traži trgovcu, mršavku, visoko štucanih brkova, pamtim ga i leti i zimi u beloj košulji i vunenom ručno pletenom prsluku kafene boje. Računao je na papiru mesarcu onom istom u koji vam posle zavije robu. Žustro lepe cifre ispusuje, ne podvlači crtu pre nego upita, još nešto želite, pa onda naglas sabira. Olovku drži za uvo zakačenu.

Nije da se Deda ne seti odmah nego to je posebno, kada trgovac kaže, još nešto želite molim, Deda podigne kažiprst i kaže, daj, izmeri mi sto grama onih čokoladni’ bonbona, znaš one što moj unuk voli. I obavezno, doda, ako su sveže. Iz velike položene tegle, metalnom lopaticom vadi i sipa u belu kesicu, čokoladne bonbone.Rašire mi se nozdrve kad osetim onaj oštri opojni miris pralina i radujem se u potaji. Da ja sam Dedi potražim, da mi kupi, taman posla. Možda nema para, pa da se sikira i rastuži što meni ne može da kupi bonbone. Pa to sebi ne bih oprostio.